Najvažnije Vesti u praktičnom životu
A sada jedan primer šta bezuslovna ljubav i prihvatanje mogu da učine u životu onih koji su živeli haotično i u nesporazumu sa okolinom i sa samim sobom, čiji je život bio tragično poremećen i krcat problemima. Na kraju priče (preuzete iz knjige „95 teza o opravdanju verom“ od Morisa Vendena (Moriss Venden), kao 46. teza) pravi se paralela sa Božijom bezuslovnom ljubavlju i prihvatanjem i njenim značajem za naš odnos sa Bogom:
Teza 46
„Jedan od razloga zašto nastavljamo da grešimo je zato što ne verujemo da nam je oprošteno (da smo bezuslovno voljeni i prihvaćeni i dok činimo greške na svom putu razvoja). Sigurnost vodi do pobede. Nesigurnost (u bezuslovnu ljubav i prihvatanje) vodi do poraza.“
U crkvi u kojoj sam službovao pre nekoliko godina, jedna porodica je usvojila malu petogodišnju devojčicu. Rođeno od majke narkomanke, dete je doživelo u životu više toga ružnog, nego što većina ljudi doživi za ceo svoj životni vek. Naučila je da preživi, ali nije znala kako da živi. Znala je kako da mrzi, ali ne i kako da voli. Na mnogo načina je delovala kao nemoguć slučaj.
Iza nje je bio niz hraniteljskih porodica. Usput bi govorila o „majci Keren“, „mama Beki“ i „mamici En“. Sve one su je izneverile. Sada ju je usvojila hrišćanska porodica i obećala joj stalni dom. Ali ona nije znala za stalnost. Sve što je razumela bilo je privremeno – i nije htela da dopusti sebi da ponovo bude povređena.
Bila je tako sigurna da će biti napuštena, da je učinila sve što je mogla da ubrza taj proces. Ona je bila majstor da rasturi dom. Pošto je od najranijeg detinjstva bila nezamislivo zlostavljana, nijedna kazna nije mogla da je obuzda. Njena nova porodica je s vremena na vreme gubila nadu da će ikada dopreti do nje.
Dokle god je ostajala uverena da će njeno loše ponašanje imati za posledicu da bude odbačena, ona je nastavljala da se buni. Do preokreta je došlo tek kada je napokon shvatila da, bez obzira koliko je loša, ipak će biti prihvaćena. (Upravo ono što je Dr Nil Voren istakao, a što smo citirali na 2. strani sajta – možete znati da ste pronašli ovakvu ljubav (bezuslovnu) kada ste sigurni da vas ništa što uradite ne može rastaviti od ljubavi koju neka osoba ima za vas – primedba uređivača sajta.) Tek kada joj je njena nova porodica konačno saopštila da je prihvata bezuslovno, ona je mogla da počne da se isceljuje.
Tek tada je otkrila da neposlušnost više nije bila neophodna.
Jedna od stvari koje su joj pomogle bila je ta da treba jasno da razume posledice određenih postupaka. Posledice su bile pravične, a ne prestroge. Ali nije joj bilo dozvoljeno da se loše ponaša „bez plaćanja cene“. U isto vreme, ona je polako počela da shvata da posledica neposlušnosti neće biti to da bude odbačena i oterana. Dokle god je želela da ostane u tom domu, njeno mesto je bilo sigurno.
Ponekad gledamo na Boga na isti način kao što je ovo dete gledalo na svoje nove roditelje. Toliko smo sigurni da će nas On odbaciti zbog onoga što jesmo, da nastavljamo da budemo to što jesmo! Nastavljamo da grešimo zato što ne verujemo da nam je oprošteno. Ostajemo poraženi zato što nemamo sigurnost da nas On podjednako prihvata i dok uzrastamo[*] (vidi napomenu sa detaljnijim objašnjenjem).
Da li to znači da je greh u redu, da možemo da kršimo Njegov zakon i prođemo nekažnjeno? Ne, prestup ima posledice. Ali biti odbačen od strane Boga ni slučajno nije jedna od njih – sve dok ostajemo „u porodici“ i nastavljamo da Mu dolazimo za isceljenje i oproštaj i silu.
Neki kao da smatraju da moraju da budu na proveri i da moraju da dokažu Gospodu da su se popravili, pre nego što mogu da zatraže Njegov blagoslov. Međutim, oni mogu čak i sada da traže blagoslov od Boga. Isus voli da dođemo k Njemu upravo onakvi kakvi jesmo, grešni, bespomoćni, zavisni. Možemo da dođemo sa svim svojim slabostima, svojom ludošću, svojom grešnošću i da u pokajanju padnemo pred Njegove noge. Na Njegovu je slavu da nas prihvati u zagrljaj svoje ljubavi, zavije naše rane, očisti od svake nečistote.
U Svetom pismu, Novom zavetu, 1. Jovanovoj poslanici 3,2 (3. poglavlju, 2. stihu) se kaže: „Ljubazni (dragi moji – Čarnić; voljeni – KJV)! Sad smo deca Božija, i još se ne pokaza šta ćemo biti; nego znamo da kad se pokaže, bićemo kao i On, jer ćemo Ga videti kao što jeste“ (Karadžić).
Naš deo je da se pobrinemo da sada istrajemo u odnosu sa Njim, kao Njegovi sinovi i ćerke. Njegov deo je da obezbedi da, šta god treba da se učini da bismo bili kao On, bude učinjeno na vreme.
Isus voli da Mu mi dođemo upravo onakvi kakvi jesmo, jer je to jedini način na koji možemo da dođemo. On ne postavlja granice koliko puta možemo da dođemo, a ipak budemo prihvaćeni. On nas voli zato što smo Njegova deca, ne zbog bilo kakvog dobra u nama. I kada konačno shvatimo da smo voljeni i prihvaćeni od strane Njega, počećemo da se isceljujemo. Prihvatanje Njegovog prihvatanja sve menja (tačnije rečeno, naše prestajanje sa odbacivanjem Njegovog prihvatanja – prim. uređivača sajta).
S obzirom da nas i Bog bezuslovno voli i prihvata upravo takve kakvi jesmo uprkos svemu lošem što činimo, zar bilo ko od nas može sebe smatrati pametnijim od Njega i činiti drugačije tj. postavljati uslove i drugima i sebi. Naravno, kao što je rečeno na početku, jedan od ciljeva bezuslovne ljubavi i prihvatanja i kod ljudi i kod Boga nije da nas ostavi takve kakvi jesmo već da promeni naše stavove, uverenja, odnos prema grehu kao i naše postupke, kako bismo mogli da postignemo sreću i jedan radošću i smislom ispunjen život, što u praksi pokazuje i navedena priča o usvojenoj devojčici.
Rezultat preobražavajuće sile bezuslovne ljubavi i prihvatanja je promena odnosa, stavova, dela, karaktera... u obličje sve više nalik toj bezuslovnoj ljubavi. Nebrojeni su primeri iz života iako ih za tako nešto nikad nije dovoljno.
Shvatanje o uslovnosti ljubavi i prihvatanja, tj. neophodnosti ispunjavanja uslova da bi bili voljeni i prihvaćeni, ne samo od strane ljudi već i od strane Boga, kao i osećaj odbačenosti, beznađa, strepnje... koji se javlja kao posledica ovog shvatanja, uzrok je skoro svih emotivnih, psihičkih, duševnih, pa i većine fizičkih problema.
Po našem skromnom mišljenju, u vezi nekog početnog sagledavanja emotivnih, psiholoških i ostalih aspekata bezuslovne ljubavi i prihvatanja, tačnije utvrđivanja i otklanjanja problema nastalih nedostatkom ispunjenosti (delimičnom ili potpunom neispunjenošću) ove najvažnije ljudske potrebe preporučili bi sledeće brošure i knjige:
Sledeće knjige koje bi preporučili se samo nadovezuju na sve ovo, drugim rečima predstavljaju šire sagledavanje ove tematike iz nekih dodatnih uglova – istorijskih, zdravstvenih... – nešto kao „viši kurs“.
[*] „Jedan od razloga zašto nastavljamo da grešimo je zato što ne verujemo da nam je oprošteno.“
Šta to znači? Da nemamo poverenje u Boga, da ne verujemo da nas On bezuslovno voli i prihvata takve i uprkos tome kakvi jesmo, da nas nikada neće napustiti niti ostaviti i pored svih naših grešaka koje možda i iznova ponavljamo, pa se i dalje plašimo da nećemo biti voljeni i da ćemo biti odbačeni ako pogrešimo, a onda upadamo u začarani krug sve većeg straha i nesigurnosti i činjenja greha.
Još preciznije, uzrok nesigurnosti i grešenja je pristup Bogu po milost i spasenje kroz uspešnost, učinak u našem savršenom ispunjavanju zapovesti umesto potpunom oslanjanju na zameničku Hristovu savršenu uspešnost i učinak u poslušnosti – tj. neverovanju da smo spaseni samo na osnovu opravdanja (pripisane ili uračunate Hristove pravednosti), već da sigurnost našeg spasenja zavisi i od onoga što Bog čini kroz nas u vezi promene karaktera, dela, a ne jedino promene našeg stava i odnosa prema grehu (pokajanja).
Upravo to je verovanje u lošu vest, umesto dobru, a onda taj strah, to neverstvo u dobru vest (radosnu vest da je naše spasenje ostvareno nezavisno od nas i izvan nas i da ne zavisi od nas sem da ga iznova prihvatamo i držimo ga se do kraja) prosto blokira i vodi u sve veće greške.
Jer kad neko živi u ubeđenju da njegova sigurnost i spasenje zavise od njegove uspešnosti (u dozvoljavanju Bogu da kroz njega ispolji savršenu pobedu) i da će zbog greški i padova biti odbačen i izgubiti spasenje, on će biti u stalnom strahu i neizvesnosti da će pogrešiti, a onda će pod strašnim pritiskom i nesigurnošću sve više i više grešiti. Od preplašene osobe koja je u stalnoj strepnji i strahu da će napraviti grešku i da neće uspeti ne može se ništa drugo ni očekivati do podleganja svojim negativnim očekivanjima/predviđanjima (anticipacijama), slutnjama, strahovima – negativnim osećanjima, i ulazak u taj začarani krug. To je verovanje u lošu vest jer osoba nema sigurnost da je voljena i prihvaćena zbog nepromenljivosti ljubavi onog koji je voli tj. da je spasena samo na osnovu prihvatanja nečega što je u potpunosti ostvareno nezavisno od nje.
Rešenje, izlazak iz začaranog kruga krivice, sramote, padova, grešenja je u sigurnosti prihvatanja tj. spasenja samo na osnovu Hristovih zasluga od pre 2000 godina – verovanju u dobru vest – Kad neko živi u potpunom uverenju (veri) i sigurnosti da je bezuslovno voljen i prihvaćen, da je spasen samo prihvatanjem nečega ostvarenog nezavisno od njega samog, samo u tom slučaju će imati mogućnost i snagu da prestane da greši – baš zato što živi u izvesnosti, sigurnosti spasenja i neizmernoj sili bezuslovne ljubavi i prihvatanja. I jedinmo tada se neće baviti svojim strahovima nego ljubavlju i zahvalnošću.
Još jednom: Zato što ima sigurnost spasenja samo na osnovu opravdanja (uračunate, pripisane pravednosti) – Hristovih zameničkih zasluga za nas, bez nas i izvan nas ostvarenih pre 2000 godina, a ne onoga što Bog čini kroz nas. To oslobađa neizvesnosti, pritiska i straha.
To je razlika između verovanja u lošu i dobru vest.
Loša vest je zasnovana na slici nemilosrdnog, nemilostivog, bezosećajnog Boga koji samo čeka da napravimo greške pa da nas sa zadovoljstvom kazni gnevno i bez milosti. Preciznije, loša vest je zasnovana na ubeđenju da naše spasenje zavisi i od onoga što Bog ostvaruje u nama (posvećenju kao preobražaju karaktera, dela, a ne samo stavova i odnosa). To je karakteristično za veslijanske pravce (metodizam, nazarenstvo, veći deo adventizma), kao i većinu pravaca u pravoslavlju i katolicizmu.
A šta je uzrok lošoj slici odnosno pomenutom nedostatku sigurnosti u Božiju bezuslovnu ljubav i prihvatanje, činjenici da nas On nikad neće ostaviti niti napustiti (ljudi Njega prvi ostavljaju i napuštaju, nikad obratno)? Šta je uzrok nedostatku sigurnosti u spasenje samo na osnovu onoga što je učinjeno/ostvareno bez nas i izvan nas? Uzrok je naše grešno stanje i život u svetu uslovne ljubavi i prihvatanja, verovanju da sve mora biti zarađeno i zaluženo, uključujući i ljubav, prihvatanje, milost, spasenje.
U svima postoji ta urođena (nasleđena) i stečena slika, a oni koji još uvek veruju u nju, kojima je još uvek duboko u podsvesti a možda čak i svesti, imaju strah od Boga i mogućnosti da mogu pogrešiti i pasti i zato se osećaju nesigurno, odbačeno i izgubljeno (nespaseno). Nasuprot njima, oni koji veruju da njihovo spasenje ne zavisi od uspeha u savladavanju greha (posvećenju kao preobražaju) već samo od promene stava, odnosa prema grehu i želje da budu spaseni od greha i preobraženi tj. oni koji veruju da ih Bog bezuslovno prihvata i voli takve kakvi su, nemaju strah i imaju potpunu sigurnost.
Naravno, sve to zahteva upoznavanje Boga i lično i blisko iskustvo sa Njim i Njegovom ljubavlju i prihvatanjem, a upoznavanje i iskustvo zahtevaju vreme. I usvojenoj devojčici je trebalo vreme da upozna svoju novu porodicu, shvati njihovu bezuslovnu ljubav i prihvatanje i lično je doživi. Zašto bi bilo ko bio izuzetak? Zato se ne treba obeshrabriti ako nam se čini da sve to ide presporo i traljavo – jednostavno neki uče brže, a neki sporije, bitno je samo biti istrajan i nikad ne odustajati od odnosa (zajednice) sa Bogom, ostalo je Njegova briga.
