Pravo u Centar!
Ove vesti ne mogu ostaviti ravnodušnim nikog ko bude ozbiljno razmislio šta one stvarno znače i kakve posledice imaju po njegov život. Za svakog takvog više ništa neće biti isto kao pre. Što ih bude više shvatao njegova reakcija će biti burnija, postajaće ili njihov sve vatreniji pristalica ili njihov sve ogorčeniji protivnik.
Evo najvažnijih vesti bez njihovog obrazlaganja na ovoj strani sajta. Detaljnija argumentacija se nalazi na sledećim stranama sajta (5 i 6) za sve one koji budu mogli da pročitaju nekoliko narednih rečenica do kraja, prihvate i poveruju u ove vesti da su tako dobre. Molimo Vas da čitate polako i razmišljate:
- Taj neko naveden u uvodnoj reči ko nas bezuslovno voli i prihvata, od srca oprašta i svojom ljubavlju preobražava naše stavove, odnose, pa i dela je lično Bog! I pored toga što ogromna većina o Njemu ima sasvim drugu, suprotnu sliku, Božija ljubav i Njegovo prihvatanje su potpuno bezuslovni! Šta to znači?
To jednostavno i doslovno znači da oni ne zavise od Vaše dobrote i Vaših dela, od toga šta jeste i šta činite. On Vas prihvata takve i uprkos tome kakvi jeste ma kakvi god da ste i šta god da radite (što ne znači da prihvata to što radite), jer Vas voli zbog Vas samih, i zbog ljubavi prema Vama ima cilj – da Vas ne ostavi istima nego promeni i spase od večne propasti, ukoliko na to pristanete. Jer samo bezuslovna ljubav i prihvatanje mogu izazvati promenu stavova, odnosa, pa i dela, a ne obratno.
Još direktnije, Vaši gresi nisu i ne mogu biti uzrok Božijeg odbacivanja Vas sve dok Vi Njega ne odbacujete, nedolazeći Mu za isceljenje. Razlikujte to od činjenice da oni izuzetno lako mogu postati uzrok Vašeg odbacivanja Boga ako svesno i uporno nastavite da ih gajite. Oni neće udaljiti Boga od Vas, već Vas od Boga. Oni neće uticati na Božiji odnos ljubavi prema Vama već Vaš odnos prema Njemu.
Drugim rečima, ne postoji uslov sa Božije strane, samo sa čovečije, a to je da tu Božiju bezuslovnu ljubav i prihvatanje prestane da odbija, taj nasledni dar spasenja (pravo koje je svako dobio rođenjem) ostvaren Hristovom žrtvom – i to tako što će se stalno i potpuno oslanjati jedino na tu Hristovu žrtvu ostvarenu pre 2000 godina za nas, bez nas i izvan nas, a ne na ono što Bog čini u nama.
Za razumevanje i prihvatanje svega rečenog izuzetno je važno shvatiti i razlikovati već pomenutu činjenicu da Božija bezuslovna ljubav i prihvatanje ne znače da On prihvata sve što činimo, već da bezuslovno prihvata nas koji to činimo. Dobro razumeti ljubav između ostalog znači i praviti razliku između osobe i onoga što ta osoba radi. Zato što je ljubav odnos prema osobi kao prema biću, a ne prema svim njenim pojedinačnim željama i ponašanjima. Upravo zbog toga što postoji ova razlika moguće je iskreno voleti neku osobu i istovremeno osuđivati neke njene postupke. Baš kao što i roditelji ne prihvataju neke postupke svoje dece koje smatraju opasnim, upravo zato što ih vole. Mnogi, međutim, pogrešno tumače neprihvatanje nečijih postupaka kao neprihvatanje same osobe koja ih čini. Tačnije, to neprihvatanje određenog (određenih) ponašanja doživljavaju kao uslovljavanje, suprotnost i nepostojanje bezuslovne ljubavi, što je potpuno netačno. Zapamtimo: neprihvatanje nečijeg ponašanja i određenih postupaka uopšte ne znači i nije isto što i odbacivanje te osobe kao bića.
Zvuči šokantno? Teško Vam je da poverujete? Tako kaže Bog, ali su ljudi to izvrnuli jer ne mogu da poveruju u tako nešto, isuviše je dobro. Ili vređa njihovu sujetu, ponos, gordost, oholost... Svi smo od rođenja učeni da naklonost i ljubav moraju da se zarade i zasluže, i tu svoju pogrešnu predstavu primenjujemo i na Božiju ljubav i prihvatanje, a većini je teško da se oduči od toga. Proverite argumentaciju na osnovu Svetog pisma na narednim stranama sajta. Za one koji su u stanju idemo dalje:
- Sledi iz prethodnog – Naša dobra dela, vernost, poslušnost, ponašanje... nisu uzrok (razlog) Božije ljubavi, praštanja i prihvatanja, Njegove milosti, naklonosti i dobrote prema nama, niti su uzrok našeg opravdanja, pomirenja, spasenja... Sve to je samo posledica Njegove bezuslovne ljubavi, kao i našeg razumevanja i prihvatanja te činjenice. I to posredstvom vere tj. upoznavanjem Boga kroz svakodnevnu ličnu vezu (odnos, zajednicu) sa Njim.
- Božija blagodat (ljubav, milost, naklonost i dobrota) se ne može ni na koji način zaraditi ili zaslužiti (nezasluživa je). Nije nagrada za pravilno postupanje, niti plata za poslušnost. Ne možemo sebe učiniti dovoljno dobrim za nju, niti ima osnovu u bilo čemu što mi činimo. Ona je zasnovana isključivo na onom što je Hristos učinio. Ona je već naša rođenjem i to besplatno!
- Naše lično (subjektivno) opravdanje i pomirenje sa Bogom, ne zavisi od toga kakvi smo i šta činimo, već od toga šta verujemo – da li verujemo da nas je Bog već opravdao i pomirio sa sobom (spasenje od greha ostvareno za celo čovečanstvo – objektivno spasenje) još dok smo bili bespomoćni, bezbožni, grešnici i neprijatelji prema Njemu. Ono zavisi od toga da li verujemo da smo već primili spasenje kao pravo stečeno rođenjem, umesto da činimo bilo šta kako bismo ga zaradili ili zaslužili (Sveto pismo, Poslanica Rimljanima 5. poglavlje).
- Opravdanje, pomirenje spasenje, su nasledni darovi koji svaka osoba dobija rođenjem, ali ogromna većina ne zna za sve te darove koje je Bog obezbedio svojom blagodatnom žrtvom i uslove pod kojima oni postaju punovažni. Zato je bitno propovedanje radosne vesti – jevanđelja – da bi ljudi saznali za sve ono što imaju kroz svoj položaj, status „u Hristu“ u koji ulaze kroz pokajanje, opravdanje i pomirenje. Međutim, ogromna većina onih koji saznaju za radosnu vest kasnije te darove odbacuje zbog raznih razloga (prevara greha i ljubav prema njemu, oholost, bezbožnost, neverstvo Bogu... ). Naš deo je da prestanemo da odbacujemo to svoje nasledno pravo na ove darove novorođenjem Svetim Duhom i negovanjem vere koja je isto tako dar od Boga.
- Pokajanje je dar i mi ne treba da čekamo da priđemo Bogu sve dok se ne pokajemo (jer Mu onda nikad nećemo ni prići), već treba da Mu priđemo takvi i uprkos tome kakvi jesmo da bismo primili taj dar i mogli se pokajati. Jer mi se ne kajemo da bi nas Bog mogao voleti i prihvatati, On nas bezuslovno voli i prihvata da bismo se mi mogli pokajati. Upravo nas ljubav Božija na pokajanje vodi, a ne obratno. Ne činimo mi prvi korak i ne tražimo mi Boga, već suprotno, On čini prvi korak i On traži nas (opisano u Svetom pismu, Jevanđelju po Luki 15. poglavlju).
Poreznici (carinici) i grešnici opisani u pomenutom poglavlju nisu čekali da se prvo iskreno pokaju da bi prišli Hristu, nego su Mu dolazili takvi kakvi su, sa svim svojim gresima i manama. To pokazuje činjenicu da Hristos svoju zabludelu decu koja Mu se vraćaju u neizmernoj radosti prihvata baš takve i uprkos tome kakvi su, sa svim njihovim gresima i slabostima, iako zna da se mnogi od njih još uvek nisu iskreno pokajali. Zašto? Ne zato što je ljubav sentimentalna i slepa, i što opravdava nepriznate i prelazi preko nepokajanih greha, već zato što je prava ljubav bezuslovna (ne traži svoje) i što prava ljubav zna da samo bezuslovno prihvatanje može grešnika dovesti do iskrenog pokajanja, a ne obratno. Drugog načina nema.
Ako je budu iskreno cenili i prestali da je odbacuju, Njegova ljubav će ih navesti na pokajanje i promeniti. Ako ne, njihovo uporno odbacivanje Njegove ljubavi i Njegovih principa zasnovanih na ljubavi postepeno će ih činiti sve iskvarenijima i sve manje sklonima da voljno prihvate i izaberu Božju volju umesto greha koje su zavoleli i sa kojima su se srodili i poistovetili. U tom slučaju, jednom će (možda i posle više odlazaka-povrataka) konačno otići zauvek.
- Hristovom zameničkom žrtvom naši gresi, krivica i osuda (druga smrt) su pripisani Hristu (tj. preneti na Njega), a Njegove zasluge – Njegova pravednost, savršeni život i poslušnost – su pripisani nama. To znači da nas, uprkos svesti o našoj sadašnjoj grešnosti, Bog svaki trenutak vidi potpuno pravedne kao što je i Hristos bio, kao da nikada nismo zgrešili i pali. To još znači da nas Bog vidi potpuno poslušnima kao što je Hristos bio, iako to nije ono što mi vidimo.
Božija ljubav, koja je beskonačna, nepromenljiva, samopožrtvovana, nesebična, saosećajna, brižna, strpljiva, verna... sve to je učinila da bi nam gresi bili pokriveni, da bismo pred zakonom bili proglašeni pravednim, iako nam se i dalje dešava da nenamerno/nevoljno grešimo iz slabosti. Isto važi i stav da je greh u redu kao i namerne, voljne grehe koji iz tog stava proizilaze, ali ako istrajavanjem u tome ne okorimo, nego se u nekom trenutku pokajemo i odustanemo od svega toga. Jer najvažniji cilj opravdanja i spasenja je da budemo promenjenog stava prema grehu (pokajani i opravdani), promenjenog uma, promenjenog srca. Bogu je najbitniji stav prema grehu, smer u kome se krećemo, a ne uspešnost u savladavanju spoljašnjih greha kao dela. Ispravno razumevanje Svetog pisma nikad ne vodi legalističkom stavu da spasenje zavisi i od onoga što Bog čini u nama u vezi spoljašnjih dela. To je isključivo posledica. Postoje pojedinci i zajednice koje izvrću Pismo kako bi „dokazali“ da je spasenje uslovljeno posvećenjem u smislu onoga što Bog čini u nama u vezi spoljašnjih dela. Oni posvećenje shvataju samo u smislu spoljašnjeg, vidljivog preobražaja tj. promene spoljašnjih dela, a ne kao odvajanje za službu Bogu, što reč posvećenje pre svega znači.
Naše je da istrajemo da Bogu svakodnevno dolazimo sa svom svojom bespomoćnošću dozvoljavajući Mu da nas menja, gde mera promene spoljašnjih dela – opet naglašavamo – nije uslov spasenja već isključivo za proslavljanje Boga i svedočanstvo bližnjima. Potrebno je da istrajemo da Ga svakodnevno sve više upoznajemo kroz molitvu i proučavanje Svetog pisma jer je to jedini način da Ga istinski upoznamo, da bismo uopšte mogli da Mu verujemo. To je sav naš deo, sve što Bog od nas traži i očekuje, i to sve zarad našeg sopstvenog dobra.
A za sve to vreme gresi, greške i padovi su nam pokriveni Hristovim zaslugama koje nam je neizmerna ljubav pripisala, s obzirom da smo svesni da se oni još uvek dešavaju za vreme procesa duhovnog rasta i sazrevanja, ali i s obzirom da se, u izgradnji i negovanju takvog bliskog odnosa sa Bogom, svaki put kad ih učinimo iskreno kajemo i žalimo zbog njih jer Ga time povređujemo. Međutim, nemojmo im dozvoliti da nas drže u okovima krivice, straha i slepe zabrinutosti za sebe niti da nam skrenu pogled sa Božije ljubavi, milosti, praštanja, spasenja na sebe i svoje nesavršenosti.
Svojim gresima, greškama i padovima bavimo se samo u meri da smo svesni njih, svoga stanja, potrebe za oproštenjem i oslanjanjem na Hristove zasluge od pre 2000 godina a ne ono što trenutno čini u nama jer shvatamo da smo, prepušteni sami sebi, bespomoćni grešnici i razumemo koliko nam je Bog potreban. Zato ih zajedno sa krivicom i osudom zbog njih ostavljajmo u podnožju krsta gledajući sa zahvalnošću na raspetog Spasitelja koji je kao jagnje Božije uzeo na sebe grehe celog sveta, uključujući i sve naše grehe.
Jer niko nikada nije prohodao a da nije padao. Svaki zemaljski roditelj koji zaista voli svoje dete i želi da ono prohoda, ne broji mu padove, niti ga manje voli svaki put kad ono padne. A kamoli Bog koji nas sve smatra svojom decom. Božija ljubav ima potpuno razumevanje za nas i neizmerno strpljenje za naše propuste i padove na našem putu sazrevanja. Jer nemoguće je imati iskren odnos ljubavi sa nekom osobom ako nas ona voli i prihvata samo dok činimo ono što ona odobrava. To nije ljubav, nego interes, sebičnost, to je odnos ucenjivanja. Odnos ljubavi ne može da postoji tamo gde je sumnja i gde je međusobna ljubav stalno na proveri i iznova mora da se dokazuje, ako iz časa u čas, iz dana u dan, moramo da se pitamo da li je to što jesmo i ono što činimo dovoljno da budemo voljeni i prihvaćeni. U takvom odnosu ne može biti pravog prihvatanja, bliskosti, iskrenosti, otvorenosti, zahvalnosti, napretka, radosti, mira, sreće, sigurnosti... već postoji stalna sumnja i zebnja, osećaj krivice, griža savesti, neiskrenost, otuđenost, osećaj neprihvatanja i odbačenosti, nedostatak zahvalnosti, neizvesnost, nemir, patnja, tuga, nesigurnost, nedostatak samopoštovanja... Jednostavno, obeshrabrićemo se u svojim nastojanjima i živećemo u stalnom strahu da li ćemo biti odbačeni i napušteni zbog naših propusta i grešaka, onoga što jesmo i što radimo. To se teško može nazvati život, a sigurno nije ni smrt. To je užasno mučenje i postepeno mrcvarenje, život krajnjeg jada i bede. To Bog dobro zna i ne želi ga ni svojim najvećim protivnicima – onima koji Ga smatraju svojim najvećim neprijateljem. Upravo onima koji su Njegovu bezuslovnu ljubav i prihvatanje izvrnuli u jednu ovako tiransku sliku o Njemu zbog koje milioni žive u teškoj agoniji čekajući da je On milostivo prekine. Upravo ove vesti jesu Božiji napor da tu agoniju prekine pokazujući Sebe u pravom svetlu.
Bojazan da Božija bezuslovna ljubav i prihvatanje mogu osobu koja ih iskreno prihvata dovesti do zloupotrebe slobode i izigravanja Njegove milosti i poverenja je neosnovana. Onaj ko se stvarno pokajao za svoje grehe, ko iskreno žali zbog njih, nikad neće smatrati, imati stav da je greh u redu i voljno/namerno ih činiti iako će mu se nenamerno dešavati zbog slabosti. Prosto je nemoguće za osobu koja stvarno prihvata i ceni nečiju bezuslovnu ljubav i prihvatanje da ostane istih stavova/pogleda, stremljenja, težnji, delovanja. Posebno ako se to odnosi na Božiju bezuslovnu ljubav i prihvatanje.
Ako osoba istraje u svojoj zajednici (odnosu) sa Hristom, pre ili kasnije voljna želja za namernim gresima će prestati, odnosno dešavaće se jedino nenamerni gresi iz slabosti koje Bog razume i pokriva s obzirom da su Mu pre svega bitne pobude. Ali i to je proces (!!!) za koji je takođe potrebno vreme da osoba kroz sve bliskiji odnos sa Bogom potpuno odustane i od svih konkretnih namernih/voljnih greha – posebno omiljenih – a ne samo da uopšteno odustane od svih greha. Ne dešava se stav/odnos odricanja od svih konkretnih greha u trenutku. Potrebno je vreme da kroz sve veće poznavanje Boga i sve bliskiji odnos sa Njim taj prvobitni stav i odluka budu produbljeni, još više uvereni u njih, učvršćeni, da sazre i postanu postojani.
I sve dok zajednica sa Bogom traje, taj odnos ljubavi ima svoju ugrađenu zaštitu od zloupotrebe slobode. Što je zajednica sa Hristom dublja, to se više udaljavamo od zloupotrebe slobode. Svi mi možemo biti zahvalni Bogu za način na koji je Hristos postupao sa onima koji su namerno/voljno grešili. To daje nadu i utehu svakom verniku koji se bori i raste.
Iz ove tačke slede i sve naredne:
- Naše opravdanje i spasenje pred Bogom ne zavisi od našeg posvećenja tj. našeg života (naših ispravnih postupaka i dobrih dela), ono zavisi samo od Hristovih zasluga (zameničkog života). Naša dobra dela su samo posledica, plod našeg opravdanja i spasenja i predanja Bogu da nas upotrebljava, a ne njihov uzrok i nisu uslov spasenja.
- Naš položaj pred Bogom i mir sa Njim nije zasnovan niti na našim trenutnim okolnostima, niti na našem duhovnom napretku (posvećenju u smislu preobražaja karaktera i spoljašnjih dela), niti na našim delima (činjenici da sada više ne činimo nešto loše što smo ranije radili ili nam se, nažalost, još uvek ponavlja). Naš položaj pred Bogom i mir sa Njim se zasniva isključivo na već utvrđenoj činjenici, a ta činjenica je ostvarena samom zameničkim životom i smrću Isusa Hrista za svakog od nas.
- Biti pod Božijom blagodaću ne znači da ne smemo više da pogrešimo. Mi možemo pogrešiti, a da ipak ne izgubimo Božiju blagodat jer Njegova nezasluživa milost, naklonost i dobrota nikada nisu zavisili od naše sposobnosti da budemo ispravni i činimo ispravno. Blagodat je izlivena na nas iako smo i dok smo još bili grešnici.
- Opravdavani smo jedino i isključivo Božijom blagodaću koju prihvatamo jedino verom.
- Naša borba nije borba sa grehom, nedostacima karaktera, nasleđenim ili stečenim sklonostima... Naša borba je borba vere, borba da Mu verujemo, da Mu se stalno predajemo, da Ga pustimo u svoje umove da utiče na naše stavove i dela sve vreme se potpuno držeći jedino i isključivo Hristove pripisane (uračunate) pravde (tj. opravdanja i pomirenja) ostvarene pre 2000 godina za nas, bez nas i izvan nas. Naša borba je da verujemo da su borba sa našim gresima i nedostacima kao i odgovornost za njen ishod stavljeni na Hrista a ne nas. Treba da dozvoljavamo Bogu da u nama odoleva grehu, a ne mi sami uz Njegovu pomoć, ali ni to nije uslov spasenja već jedino za Njegovo proslavljanje i svedočanstvo bližnjima.
- Da verujemo (održimo uverenje) da je Hristos sve to savladao umesto nas, da u Njemu imamo potpunu pobedu nad svim tim, da je pobeda ne samo već naša tako što nam je pripisana nego da će je On ispoljiti i kroz nas ali u Njegovo vreme, na Njegov način i pod Njegovim okolnostima pri čemu to ispoljavanje nikako nije uslov spasenja već je jedino za svedočanstvo bližnjima i proslavu Boga.
- Potrebno je vreme da se razvije karakter i donesu ustaljeni, postojani rodovi (plodovi) vere – ljubav, strpljivost, ljubaznost, dobrota, vernost, krotost, uzdržljivost... ali kao i kod prethodne tačke, ni to nije uslov spasenja već za ohrabrenje drugima i na Božiju čast i slavu.
Taj proces duhovnog rasta je takođe i proces promene navika tj. razvoja i preobražaja karaktera pored primarnog procesa sve većeg upoznavanja Boga i sve bliskijeg odnosa sa Njim koji je uzrok svega ostalog. Karakter čine pobude, misli i navike i trenutna promena misli ili jedna radnja koja odstupa od uobičajenih navika ne znači i trenutnu i trajnu promenu navika tj. karaktera, jer bi se u tom slučaju naše navike i karakter menjali i po nekoliko puta dnevno. Potreban je neprekidan i istrajan proces ponavljanja neke radnje da bi ona postala nova navika, a time i deo karaktera. Isto kao što je potreban besprekidan i istrajan proces neponavljanja neke radnje da bi ona prestala da bude navika tj. deo karaktera. A da bi neka radnja postala navika potrebno je da se ona ustali tj. uzastopno ponovi određeni broj puta – zašta je opet potrebno vreme. Međutim, promena karaktera nije uslov spasenja, što primer pokajanog razbojnika najbolje pokazuje. Koliko je on vremena imao za proces preobražaja karaktera? Nije imao uopšte. Ali je promenio stav, odnos prema grehu, Bogu, bližnjima (pokajao se) i Bogu je to sasvim dovoljno za spasenje. Insistiranje na svemu preko toga je legalizam i oholost pod plaštom tobožnje brige za Božiju čast i slavu.
- Duša nije urođeno besmrtna, već uslovno. Tako da one koji odbace Božiju blagodat ne čeka večno mučenje u ognju pakla, već milostivi prestanak njihovog života nakon potpunog preuzimanja svih posledica za svoje voljne/namerne neodbačene grešne stavove i grehe – posledica koje je Hristos već preuzeo za sve (celo čovečanstvo), ali su oni samovoljno i aktivno odbili taj nasledni dar pomilovanja i spasenja.
- Oni koji su spaseni svesni su činjenice da su spaseni isključivo Božijom nezasluživom ljubavlju, milošću, naklonošću i dobrotom ispoljenima kroz Hristovu žrtvu pomirenja, a ne bilo kakvim svojim delima, zaslugama ili bilo kakvim svojim dostignućima, tako da svu hvalu i slavu za to pripisuju samo Bogu!
Spisak nije konačan, uvećava se sa sve većim razumevanjem Božije bezuslovne ljubavi i prihvatanja, tako da će sadržaj ovog sajta biti dinamičan – podložan stalnim dopunama.
